Slušajte radio Delta i Prijatelji - narodna muzika pomoću:
Winamp, iTunesWindows Media PlayerReal PlayerQuickTime


Trenutna pesma: Loading ...
Radio Stanica:
Bit rate:
Status servera:

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 21 do 30 od 32

Tema: Knjizevnost

  1. #21
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Mojim prijateljima



    1
    Šta ja hoću? Čemu srce žudi?
    Ah, ta ko bi razumeti mogo...
    A želja je ognjevitih mnogo,
    što mi ognjem raspaljuju grudi.
    Moja duša od detinjskih dana
    stremila je u burnome letu
    u predele zanošljivih strana,
    nekom čudnom, nepoznatom svetu,
    gde radošću sve živo miriše
    i večitom harmonijom diše.

    2
    Sad ne žalim obmanute nade,
    niti letim u nebeske strane;
    ja ne tražim prijatelje mlade,
    moje davno pogubljene dane!
    Ja ne ištem nežnog sažaljenja
    od ledenih i paklenih ljudi:
    u danima gorkoga mučenja
    njinim ledom zamrzo sam grudi...
    Vaši borci mene malo plaše,
    hladno pljujem na svetinje vaše!

    3
    No jesenji kada stignu dani,
    i na put se lastavica krene,
    prijatelji, setite se mene
    u dalekoj, nepoznatoj strani -
    i u vašem prijateljskom krugu
    podignite napunjene čaše,
    nazdravite svome vernom drugu
    iz mladosti, iz prošlosti vaše -
    a vetar će pozdrav mi doneti
    kroz dubrave i mračne vrleti.

    (1886)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  2. #22
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Pećina na Rudniku



    Triput crni gavran zagrakta i prnu
    nad mračnim kulama Ostrovice grada...
    A despota Lazar podiže se tada,
    mračan pogled baci u daljinu crnu.
    Sumorno graktanje kao krik se hori
    i gubi se naglo u neme daljine,
    niti potok šumi, nit listak šumori,
    počivaju mirno rudničke planine -
    al' njegovu dušu crna slutnja para,
    i Branković dozva sveštenika stara.

    Kad sveštenik stari u odaju dođe,
    a despot ogrnut crnim ogrtačem,
    pa niti se diže, nit mu ruci pođe,
    no nemirno zvecka mamuzom i mačem.
    Voštanica tiho na stolu mu gori,
    oboren mu pehar i vino prosuto...
    Nalakćen na stolu on je mračno ćuto,
    kao tajni užas da mu dušu mori -
    no bezumno ruka poletela maču
    kad se krik užasni još jedanput začu.

    "Zvao sam te noćas, sedi svešteniče,
    jer sodomski greh mi um i dušu mrači. -
    Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče,
    krik njegov užasni moj svršetak znači.
    Neće mnogo proći, a ja ću umreti,
    opusteće sjajni Brankovića dvori:
    ali tajnu svoju ja ne smem poneti,
    tajnu što me muči i dušu mi mori!
    Ispovest mi treba, za to sam te zvao:
    oče, - ja sam majku svoju otrovao...

    Kad se Rudnik pređe i malena reka,
    ima jedno divlje i sumorno mesto,
    na koje sam nekad odlazio često,
    a na tome mestu pećina je neka,
    i u njoj jezero. Sa njenih visina
    ne vije se bršljan, ne šumori cveće,
    hladna pustoš bije iz njenih dubina,
    a jezero mrtvo nikad se ne kreće. -
    No kad kamen padne ili reč se rekne,
    u hladnoj praznini stokratno odjekne.

    Kada samrt stegne moje grudi bolne,
    i potone duša u večnome mraku,
    vi pođite tamo, razmaknite volne,
    i na dnu jezera kopajte mi raku,
    i tamo sahran'te. Preko moga groba
    nek se metne teška krstača gvozdena,
    da mi nema traga za poznije doba,
    da mi grob ne kunu u seda vremena.
    Sve sam sada kazo, sad umreti mogu,
    a ti moju dušu preporuči bogu."

    Tako despot svrši. A kad treće noći
    počivaše Rudnik u krilu tišine,
    gluv nekakav šum se razli po samoći,
    kao val ogromni na sinjoj pučini -
    i potonu u noć... Celo ovo veče
    sanovnici srpski stojahu na dvoru;
    mučio se despot do pred samu zoru,
    a u zoru čelnik izađe i reče:
    "Gospodo vitezi! Svršene su muke,
    despot dade dušu u božije ruke."

    Sa rudničkog visa, po sumornoj noći,
    mrtvački se sprovod polagano slazi.
    Tupo zvoni doboš u nemoj samoći,
    dva i dva se kreću po uzanoj stazi.
    Napred ide četa snažnih kopljanika,
    a za njime sluge s rujnim buktinjama -
    i mrtvački sanduk. I hor sveštenika
    oglašava ponoć svetim molitvama.
    U crnome ruvu, spram buktinja sjajni',
    izgledaju oni ko duhovi tajni.

    Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka!
    Samo katkad sova krikne i poleti,
    preplašena možda od rumena zraka,
    od potmule lupe i pesama sveti'...
    Kad stigoše mestu, blizu do obale,
    hor otpeva onda sumorno opelo;
    ustavama jakim razmakoše vale,
    iskopaše raku i spustiše telo,
    i krst preko njega. I nad mračnim grobom
    zašumori voda i pokri ga sobom. -

    I mir večni nasta... Mrki kopljanici
    oboriše ćutke koplja naopako,
    pogasiše sveće sedi sveštenici,
    i krenuše natrag pogruženi jako,
    a ostade pusta i prazna pećina...
    Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
    hladna pustoš bije iz njenih dubina,
    a jezero mrtvo nikad se ne kreće.
    No kad kamen padne ili reč se rekne,
    u hladnoj praznini stokratno odjekne.

    (1887)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  3. #23
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Poslanica prijatelju


    1
    Ima dana i časova kad te ništa ne veseli,
    kad ti srce i ne žali, i ne ljubi, i ne želi,
    kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi,
    kad ti pogled besmisleno u daleke ravni bludi -
    a težak se otme uzdah, i tvoje se čelo smrači,
    i ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.

    Prijatelju, tako isto mojim grud'ma pustoš vlada,
    i na moje bledo čelo hladna neka senka pada.
    Ja uveče dižem pehar i nazdravljam njime zori,
    dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
    ispred koga svetla radost i nebeska gine nada
    kao cveće, koje vene kad studena jesen vlada.

    Da, jesen se približuje... Na vrtove mojih dana
    magluština tiho pada, jer dolazi jesen rana.
    Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava,
    to je vesnik koji javlja da dolazi jesen prava.
    Pa zar tako?... brzo tako? Zar baš nikad neće doći
    one vedre, majske zore, i zvezdane letnje noći?

    2
    Ko ogromni morski vali, od vekova rasturene,
    rudničke se gore dižu i gube se oko mene.
    sa ruina starih dvora, gde duboka prošlost spava,
    krik jeine, kćeri mraka, nemu pustoš oglašava.
    Razorene stoje kule nad gomilom od kamenja.
    Kao hladni spomenici izumrlih pokolenja.

    Tako gine sve i pada u vekove i vremena,
    tako samrt uništava silna carstva i plemena!
    Ah, kakve li behu strasti, kakve borbe, kakva mnenja,
    na kojima sad počiva duh sumornog razorenja -
    i u hladu ruševina, kao cveće zaborava,
    mahovina mirno raste, i visoka, gusta trava?

    Ali jedan stari gavran, nad kulama što šestari,
    pričao mi o tim ljud'ma zanimljive neke stvari.
    Kad jedared bude dokon i prebrine svoje brige,
    on će sve to da prikupi i odštampa u tri knjige.
    Prvoj biće naslov: prošlost, a već drugoj dok se seti,
    al' će treću svoju knjigu tiranima da posveti. -

    3
    U njojzi će dokazati: da sadašnjost služi njima,
    al' budućnost samo sudi, jer pripada narodima...
    O, ala će mnoge tice da podignu silnu graju
    kad nabave ovu knjigu i kada je pročitaju!
    To je, zbilja, malo teško što će knjige biti skupe,
    al' orlovi pristali su da pretplatu oni kupe.

    To će biti u proleće, kad se vrate silni ždrali,
    kad procveta rosno cveće i zašume bistri vali;
    kad prestane hladna zima, što nas tako dugo mori,
    i odjekne slatka pesma u slobodnoj srpskoj gori;
    kad prohladni, blagi vetrić sa toplije duhne strane,
    i veselo pirkajući zaleljuja guste grane.

    Ali tada, prijatelju, biće sede naše vlasi,
    naš će život biti plamen polagano što se gasi.
    No u praznik obnovljenja ako samrt htedne doći,
    mi ćemo se zagrliti na dverima večne noći:
    i poslednja pesma naša nek slobodu oglašava,
    što svečano, kao feniks, iz pepela vaskršava!

    (1887)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  4. #24
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    U teškom času



    U teškom času bolesti i tuge
    ja bacam pogled u minulo doba,
    i pitam savest: je li mirna ona
    pred večnim mrakom otvorena groba?

    Mogući plamen plemenitih strasti
    kome je bogu na žrtvenik dala?
    Je l' živa vera, je li pala nada
    u moru ljudskih kleveta i zala?

    A savest meni: "Me plašim se smrti,
    ja mirno idem u predele mraka:
    živa je vera u opštega oca,
    i nada moja silna je i jaka.

    Za ljubav mira bližnjih oko tebe,
    mirna i stroga, iz tvojih sam grudi
    nebesku tvoju ljubav odagnala,
    ne trazeć hvale od bližnjih, od ljudi.

    Ubijen tugom kad si gotov bio
    prokleti volju promisla i moju,
    ja sam mudrošću okrepiti znala
    za nove žrtve bolnu dušu tvoju.

    I ti si onda, suzom oblivene,
    ljubavi rajskoj svoje žice dao...
    Pevo si ljubav čistu i nevinu,
    mada si u njoj samo tugu znao!

    Ja sam u srcu podsticala tvome
    božanski oganj, koji dušu grije -
    venac te zato nije ukrašavo,
    al' te ni podsmeh kolebao nije.

    Tirani nisu tvoje hvale čuli,
    a satrapima si pljunuo u lice,
    spokojan budi ako samrt htedne
    na liri tvojoj da pokida žice.

    Duh tvoje drage međ' zvezdama gore,
    kad ostavite prah svoj u dolini,
    sa duhom tvojim stopiće se blago,
    ko jedan uzdah, kao zvuk jedini."

    (1887)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  5. #25
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Bajka o jasici



    Puklo polje oko mene,
    u daljini sure stene.

    Na sredini malo hlada,
    gde jasika trepti mlada.

    Njezino se lisje nija
    i kad lahor ne ćarlija.

    Ona šumi sa visina
    mutne bajke od starina.

    Ona šumi: "Davnim davno,
    u minulo doba tavno -

    ja sam lepa moma bila,
    i surova, kao vila.

    Ja ljubiti nisam znala,
    nit sam kome ruku dala.

    Bog me zato, ona zbori,
    u jasiku mladu stvori.

    Tako trajem odvajkada,
    tako šumim još i sada.

    Kad u letnje podne žarko
    s neba sija sunce jarko -

    mladi pastir dogna stada
    pod okrilje moga hlada.

    I pod senkom gusta granja
    o jasici snove sanja."

    (1887)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  6. #26
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Stara pesma



    To je stara pesma koju čitam sada,
    mračna neka tuga u pesmi je toj;
    ta me pesma seća na vremena mlada,
    prošlost je u njoj.

    U njojzi je pesnik o istini pevo,
    o istini gorkoj: sve je laž i san,
    dan ljubavi rajske, o kojoj sam snevo,
    i slobode dan.

    Ah, šta li sam puta u tihoj samoći
    s tajnom tugom čito svaki njezin red;
    i zamišljen ćuto po čitave noći,
    sumoran i bled...

    Čudna, mračna pesmo! Ko je tebe piso?
    I u kome groblju leži otac tvoj?
    Strašan je i tužan tvoj sumorni smiso -
    ko i život moj.

    Ti si dušu moju otrovala sobom,
    ti si meni nade sahranila sve,
    moje misli ti si pomirila s grobom,
    sa životom... ne.

    (1888)
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  7. #27
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Vojislav J. Ilic

    Pesnistvo u doba realizma



    Jedini pravi pesnik epohe realizma bio je Vojislav Ilić (1862—1894). On je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar: odlučan raskid s epigonskim romantizmom. U nekim pesmama bi je glasnik naprednih težnji svog vremena, oštar kritičar političkih i društvenih izopačenosti. Pa ipak, njegova poezija, u celini gledana, suprotna je duhu tendenciozne, angažovane literature za kakvu se Marković zalagao. Iako ga s realistima povezuju neka značajna zajednička obeležja, kao što su sklonost ka deskripciji i objektivnosti, Ilić je svojim estetizmom i formalizmom otvorio put poeziji kojoj su suprotni kako briga realista za običnu stvarnost tako i zahtevi ideologa za njeno uključivanje u društvene i političke borbe vremena, poeziji u kojoj je najvažnija briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.

    Po rođenju Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, čiji je dom bio stecište književnog Beograda, okružen braćom, koji su takođe bili aktivni u literaturi (Milutin, Dragutin, Žarko), Vojislav je kao retko koji srpski književnik svog veka odrastao u atmosferi koja je bila izrazito književna. Ta okolnost imala je mnogo većeg značaja za njegovo pesničko formiranje od njegova školovanja, koje je, zbog bolešljivosti od koje je patio još od detinjstva, bilo neredovno i nepotpuno. Umnogome je delio sudbinu drugih savremenih pisaca: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo oskudno, zbog svojih uverenja bivao proganjan od vlasti i umro mlad. Uz oca pesnika bio je od rana upućen na čitanje poezije. Na njega su najviše uticali ruski romantičari Žukovski, Puškin, Ljermontov, naročito Puškin. Preko ruskih i srpskih prevoda upoznao se s pesništvom drugih naroda, posebno s antičkom poezijom i mitologijom, koja je imala velikog odjeka u njegovom delu. Obnovitelj pesničkog interesovanja prema antici, Vojislav nije znao nijedan od dva klasična jezika, niti bilo koji strani jezik, izuzev ruskog. Iako je pevao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojim treba dodati velik broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu. U njegovu delu mogu se izdvojiti sledeći tematsko-stilski krugovi: deskriptivne pesme, pesme na motive prošlog i dalekog, elegične i ispovedne pesme i pesme kolektivne inspiracije.

    Deskriptivne pesme čine najpoznatiji i najpopularniji deo Ilićevog pesništva. Na njih se obično misli kad se o Vojislavu govori kao o realističkom pesniku. U nekoliko svojih pesama on je dao izvanredne slike seoskih pejzaža, života na selu, raznih godišnjih doba i delova dana (Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, U poznu jesen, Sivo, sumorno nebo). U njima je najizrazitija ona crta koja ga najviše odvaja od romantičara i približava realistima: objektivnost. Pesnik kao da se povlači iz pesme, njegovo ja se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice, u njemu se oseća epska mirnoća i usporenost. Emocije nisu direktno iskazane, one zrače iz slika ili, tačnije, pejzaži su izgrađeni po modelu određenih emocionalnih stanja i raspoloženja. Pesnikova duševna nastrojenost otkriva se u izboru motiva, u preovladavanju poznojesenskih i zimskih pejzaža. Nju još više odaju karakteristični ilićevski epiteti: siv, sumoran, tavan, uveo, skrhan, mračan i sl.

    Nasuprot poeziji realističnih pejzaža stoje one Ilićeve pesme u kojima su obrađene teme iz prošlosti raznih naroda. Više nego i jedan drugi naš pesnik imao je osećanja za čari onog što je udaljeno u vremenu i prostoru, za razvaline koje govore o minulim vremenima, za drevne legende dalekih ili iščezlih naroda. "Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi / diže se prošlosti duh", kaže on u pesmi Duh prošlosti, a u pesmi Himna vekova daje viziju prošlih vremena kao nekog tajanstvenog sprovoda koji se kreće "u nemom svečanom hodu" dok "beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu / himnu vekova tavnih". Kod njega nalazimo motive i legende sa svih strana sveta, iz svih vremena: indijske, arapske, persijske, kavkaske, germanske, španske, portugalske, italijanske, slovenske, srpske. Posebnu skupinu čine pesme s temama iz klasične starine, iz grčke i rimske istorije i mitologije (Nioba, Katonova smrt, Tibulo, Ovidije, Korintska hetera i dr.), pesme koje, uprkos mnoštvu materijalnih pogrešaka i nepreciznosti, pokazuju istinsko osećanje za lepotu i veličinu antičkog sveta. One su donele čitavu malu obnovu klasicizma u srpskoj književnosti, s njima se u našoj poeziji ponovo odomaćuju klasična imena, teme i simboli te klasicistički estetski ideali.

    Ilićevi pejzaži kao i njegove pesme o drevnim vremenima podjednako su prožete tihom setom, melanholijom. Po osnovnom osećanju sveta Ilić je prevashodno elegičar. To osećanje, prisutno kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, dobilo je najneposredniji izraz u njegovoj intimnoj lirici, u elegijama (pet pesama nosi naslov Elegija uz njih je Elegija na razvalama kule Severove, najbolja njegova pesma tog žanra), u ispovednim pesmama i pesničkim poslanicama (Ispovesti, Poslanica prijatelju, Gospođici N i dr.). U njima pesnik smireno i nenametljivo iznosi svoja gorka iskustva, melanholična raspoloženja, slutnje smrti. Pesnikovo ja ovde ponovo izbija u prvi plan, postaje glavni nosilac pesničke poruke.

    Pesnik fine sete, nostalgičnih raspoloženja, melanholičnih pejzaža i napuštenih drevnih razvalina, Ilić nije bio neosetljiv za nevolje i težnje naroda niti zatvoren za ideale vremena u kojem je živeo. U nizu pesama on je nastavljač borbene, slobodarske tradicije srpske poezije, posebno Zmajeve i Jakšićeve. Dok je u rodoljubivoj poeziji ostao uglavnom u tradicionalnim tematskim okvirima i zabludama (Na Vardaru, Rodoljubu, Kosovskim sokolovima, Muratovo tulbe i dr.), dotle je u najboljim satiričnim pesmama (Maskenbal na Rudniku, Rudnikova ispovest, U lov, Građanska vrlina i dr.), nadahnut "mržnjom na tirane", dao snažan umetnički izraz slobodoljubivim, demokratskim težnjama svoje generacije i njenom otporu obrenovićevskom apsolutizmu i stao naporedo s predstavnicima satire u drugim žanrovima epohe realizma.

    Odlučno raskinuvši s romantičarskom poezijom, s njenim verbalizmom i retorikom, s njenom preteranom emocionalnošću, s nebrigom koju su romantičari ispoljavali prema formi, Ilić je više od svega radio na usavršavanju forme, na bogaćenju pesničkog izraza, na obnovi srpskog stiha. On je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", kako ga je nazvao Lj. Nedić. Najveću pažnju poklanjao je građenju stiha, nastojeći da izbegne sve nemarnosti i aljkavosti karakteristične za stih romantičara. Njegovi dugi šesnaesterci, najosobenija vrsta njegova stiha, teku mirno i sporo kao neka široka reka i tim svojim ritmom podudaraju se s uzdržanim, objektivnim karakterom njegove poezije. Iako nije bio naročito obrazovan pesnik, on je svojim pevanjem otvorio puteve srpskoj poeziji prema Evropi. Kad je mladi Dučić otišao u Ženevu i Pariz, došao je do otkrića koje ga je iznenadilo — da Ilićeva poezija nije bila neki balkanski anahronizam, da je ona najbliža poeziji koja je donedavno bila moderna po svim značajnijim evropskim centrima, poeziji francuskih parnasovaca, "za koje možda nije nikad ni znao". Kao takva ona označava početak nove epohe u istoriji srpskog pesništva. Slično Mušickom u 20-tim i 30-tim godinama ili Branku u 50-tim i 60-tim Vojislav je u 80-tim i 90-tim godinama bio glavni pesnički učitelj, tvorac nove pesničke škole. Vojislavljev način pevanja, vojislavizam, kako se ponekad naziva, bio je pesnički manir, škola, koja ne samo što je dala velik broj epigona već su kroz nju prošli najistaknutiji pesnici s kraja 19. i početka 20. veka: Milorad Mitrović, Mileta Jakšić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić i dr.

    Ilićevim uticajem naročito su obeležena dva pesnika koji stoje na prelazu između Vojislava i pesništva srpske moderne, Milorad Mitrović (1867—1907) i Mileta Jakšić (1869—1935).—

    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  8. #28
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    Tomas Venclova


    Tomas Venclova je najveći živi Litvanski pesnik i jedan od najvećih savremenih pesnika sveta. Esejista i prevodilac, profesor slavistike i baltistike na Jelskom univerzitetu. Kandidat za Nobelovu nagradu.

    Rođen je 1937. u gradu Klajpedi na severu Litve. Završio je Filološki fakultet u Vilnu. Doktorirao je 1985. u SAD iz oblasti teorije književnosti. 1957. debitovao je kao pesnik. Živeo je u Moskvi, Petrogradu i Talinu. Kao i Brodski, Rejn i Kušner, pripadao je krugu Ane Ahmatove i Pasternaka. Kao i mnogi ruski disidenti, morao je da emigrira i od 1977. živi u SAD. Predavao na Berkli univerzitetu, a zatim na Jejlu. Poeziju piše na litvanskom, ali je objavljuje i na poljskom i na ruskom. Prevođen je na dvadesetak jezika. Dobitnik je više prestižnih nagrada i počasni je doktor mnogih poznatih univerziteta.
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  9. #29
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    LAS MENINAS

    Devet, ili jedanaest lica:
    patuljci i neudate služavke, odraženi
    u prodornom, tamnom oku ogledala,
    i autor, u trenutku kad još ne započe

    ovu sliku, čitava četiri veka
    od nas strpljivo skrivanu.
    Fuko veli da nas on slika.
    Ali, i model, i posmatrač, i sam slikar možda su

    jedna praslika, u delićima dostupna.
    Svetlost - bogatija od one koju propuštaju
    prozorska okna - kao u raju, uspešno

    šireno nesavršenstvo sveta pobeđuje.
    Pri dodiru pogleda - jedinstveno, bestelesno,
    pomoću kičice naučeno - kako da ne propadne.
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

  10. #30
    Dj.Vesna's Avatar
    Registrovan
    Nov 2010
    Lokacija
    Rusija
    Postovi
    15,520
    Thanked: 672

    Odg: Knjizevnost

    GOBLEN

    Iza reke i kamenja čestar tornjeva i kontrafora

    Spora munja vekova ushićenja

    Ta tkanina: zver, dama, leje belih ljiljana,
    Dubina ogledala, oval heraldičke livade.

    Ona će povratiti razum, umiriti bol zrna
    Mlevenog žalom koji ne zna za žrvanj,

    Smiriće se kad spečene usne ponovo šapnu "Ne mogu",

    Kada se kapi krvi usire na šiljcima ograde.

    Video si mnogo. Prihvati i vrt, i trnje.
    Platićeš koliko treba - da bi dnevna svetlost

    Kazala sumraku, da će nova zora proterati
    Noć; da postoji hiljadu muka, a muzika samo
    - jedna.
    "Ljubav ne daje ništa osim sebe i ne uzima ništa osim sebe."


    DJ.Vesna®www.radio-delta.com

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 ZadnjaZadnja

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •  

Prijatelji Sajta: